Док грађане Србије боли спора, неефикасна и осећај селективне правде, уместо решења нуди им се нови правни експеримент. Предлог измена Закона о Правосудној академији, Закона о судијама и Закона о јавним тужилаштву неће решити ниједан хронични проблем правосуђа.
Напротив, под плаштом реформи, предлог измена ових закона уводи монопол Правосудне академије у избору судија и јавних тужилаца и директно поткопава уставне гаранције независности и самосталности. Уместо да фокус реформи буде на решавању кадровске кризе у правосуђу, суђењу у разумном року, једнакој доступности правди и враћању пољуљаног поверења у институције, добијамо предлоге закона који бетонирају затвореност система и стварају нове проблеме.
Суштина проблема са којим се грађани суочавају лежи у споровима који трају годинама и одлукама које делују пристрасно. Тај осећај неправде разара веру у правну државу. Предложене измене закона имају погрешан фокус и потпуно игноришу ове реалне проблеме и проблем кадровске кризе проузроковане лошим условима рада запослених у правосуђу. Концентрисање моћи Правосудне академије у избору судија и јавних тужилаца конкретно значи да се одлуке о избору носилаца правосудних функција фактички одузимају од Уставом надлежних правосудних савета – Високог савета судства и Високог савета тужилаштва, који би постали протоколарна тела која потврђују избор предселектираних кандидата од стране другог органа.
Правосудна академија има изузетно важну улогу за правосуђе, али она мора бити стуб стручности и модерни центар за обуку, а не инструмент моћи. Њена снага би требало да извире из потупне независности, врхунског квалитета предавања, менторства и професионалног развоја судијских и јавнотужилачких помоћника, судија и јавних тужилаца, а не из монопола код избора на правосудне функције.
Асоцијација судијских помоћника подсећа да је модел “једине тачке уласка“ на правосудне функције преко Правосудне академије у нашој правној историји већ био оцењен као неуставан. Такође, са овим моделом се не слаже добар део релеванте стручне јавности. Поновни покушај овог модела: неоправдано хитно, преко лета, неинклузивно и нетранспаретно, јасно показује да је реч о експерименту без икакве стварне користи за правосуђе, грађане и друштво.
Републици Србији нису потребни правни експерименти, већ брзе и циљане реформе које директно лече оно што грађане највише боли. То подразумева увођење потпуно инклузивних законодавних процеса, транспарентних критеријума за избор носилаца правосудних функција, модернизацију поступака која ће убрзати суђења, достојанствених услова рада у правосуђу, јачање просторних и кадровских капацитета судова и јавних тужилаштва. Само такве реформе могу вратити поверење у систем. Овај предлог закона није корак напред, већ је корак уназад који урушава уставно начело поделе грана власти. Када се реше горући проблеми правосуђа, тек онда се стиче услов за евентуално разматрање модела реорганизације Правосудне академије у складу са начелима транспаретности и инклузивности, а најбољем интересу грађана Републике Србије.
Прочитајте и: Правосудна академија не треба да бира судије
Ко ће бирати судије и јавне тужиоце – Правосудни савети или Правосудна академија?
