Кристина Обреновић
Изазови дигиталног доба
Мобилни телефони јесу један од највећих изазова савременог образовања и друштва у целини. Ученици данас одрастају у свету у којем су информације, комуникација и друштвени односи великим делом пресељени у дигитални простор. Због тога државе и школе широм света траже одговоре на питања како заштитити децу од дигиталног насиља, непримерених садржаја, нарушавања приватности и прекомерне употребе технологије.
Међутим, начин на који држава одговара на ове изазове говори много о томе како разумемо образовање, права деце и улогу институција. Предложени Нацрт закона о забрани коришћења мобилних телефона у основним и средњим школама, који је припремио Заштитник грађана, полази од стварних проблема, али не нуди решења, већ свеопшту забрану употребе телефона, која је уз то, како кажу просветни радници, и тешко спроводива.
Нико не оспорава да непримерена употреба мобилних телефона може имати негативне последице. Неовлашћено снимање, дељење садржаја без пристанка, дигитално насиље, ометање наставе или приступ штетним садржајима представљају озбиљне проблеме. Али одговор на те проблеме не може бити само забрана поседовања уређаја.
Проблематична решења Нацрта закона о забрани коришћења мобилних телефона у основним и средњим школама
Пре свега, суштинско питање није да ли ученик има телефон, већ како га користи.
Нацрт закона управо ту прави кључни заокрет: уместо да санкционише штетна понашања, он уводи забрану самог поседовања уређаја. Ученици основних и средњих школа били би обавезни да телефоне предају по доласку у школу, а забрана би важила чак и током школских одмора. Другим речима, уређај који може бити средство комуникације, учења и информисања постаје предмет контроле и кажњавања због поседовања.
Овим приступом занемарују се и узрасне разлике ученика. Нацрт на исти начин третира и ученике од 7 година и ученике завршних разреда средње школе. Потребе детета које похађа ниже разреде основне школе и пунолетног средњошколца нису исте. Мобилни телефон за многе средњошколце није само средство забаве, већ и начин комуникације са породицом, приступ образовним садржајима и део свакодневног живота. Јединствена забрана за све узрасте не узима у обзир развојне разлике нити потребу да се млади људи постепено оспособљавају за одговорно коришћење технологије.
Посебно је проблематично што се забрањује коришћење телефона и током одмора. Одмор представља простор за социјалну интеракцију, предах и комуникацију ученика. Свако ограничење права деце мора бити пажљиво одмерено и засновано на јасној потреби. У овом случају остаје отворено питање да ли је потпуна забрана заиста неопходна или постоји блажи начин да се исти циљ постигне.
Додатни проблем представља питање спровођења. Предложени модел захтева од школа да сваког дана прикупљају, евидентирају, чувају и враћају велики број телефона. Поставља се питање ко ће бити одговоран за безбедност стотину уређаја, где ће они бити чувани и да ли школе имају капацитете за овакву обавезу.
У тренутку када многе школе већ имају изазове са недостатком запослених, инфраструктуре и подршке, додатно административно оптерећење тешко може бити добро решење.
Предвиђене новчане казне
Посебно забрињава чињеница да Нацрт закона уводи и новчане казне за родитеље. Родитељи би могли бити кажњени уколико ученик поседује телефон или одбије да га преда новчаним казнама од 10 000 до 100 000 РСД. Међутим, дигитални изазови не решавају се кажњавањем породица. Родитељи, наставници и школе треба да буду партнери у стварању безбедног дигиталног окружења, а не супротстављене стране. Овако ригидан приступ „решавању проблема“ у пракси ће пре довести до додатног нарушавања поверење између школа, ученика и родитеља.
Превенција и едукација
Недостаје оно што би требало да буде централни део сваког савременог приступа: превенција и едукација.
Ако желимо да заштитимо децу на интернету, потребно је да их научимо како да користе технологију. Потребни су програми дигиталне писмености, подршка наставницима, разговор са ученицима и родитељима, као и јасна правила понашања у школама. Забрана може привремено уклонити уређај из учионице, али не решава проблем који настаје онда када ученик поново добије приступ дигиталном свету.
Начин припреме Нацрта закона о забрани коришћења мобилних телефона у основним и средњим школама
Споран је и начин на који је Нацрт закона припремљен- припремљен је од стране тима Заштитника грађана, без учешћа других актера. Прописи који директно утичу на свакодневни живот деце, родитеља и наставника морају настајати кроз широк и отворен процес. У израду оваквог закона, кроз радну групу требало је укључити представнике школа, наставника, родитеља, ученика, стручњака за права детета, дигиталне технологије и организација цивилног друштва.
Квалитет јавних политика не мери се само намером да се реши проблем, већ и начином на који се до решења долази.
Ригидне забране нису решење проблема
Организација Партнери Србија организовала је округли сто и онлајн дебату на ову тему у којима су учествовали представници средњошколаца, наставника, академске заједнице и цивилног друштва. Закључак је био јасан: потребна су правила за одговорну употребу мобилних телефона у школама, али не и потпуна забрана употребе телефона, уз уважавање капацитета и могућности школа, и без драконских новчаних казни за родитеље.
Заштита деце и младих у дигиталном окружењу не значи уклањање технологије из њихових живота. Она значи стварање услова да деца и млади технологију користе безбедно, одговорно и уз разумевање њених ризика.
Зато Заштитник грађана треба да повуче овај Нацрт закона и отвори нови процес- транспарентан, стручан и заснован на стварним потребама ученика и школа.
Објављено: 23.6.2026. године
*Текстови објављени на страници Правне теме на сајту Асоцијације судијских помоћника не представљају правне савете, већ личне ставове аутора, који не морају нужно одражавати ставове Асоцијације судијских помоћника.