Надежда Јовеш Грбић
Single entry point – Једна тачка уласка у правосуђе
У понедељак, 31. августа 2026. године у Народној скупштини су изгласане измене Закона о Правосудној академији, Закона о судијама и Закона о јавном тужилаштву, којима је из корена промењен начин избора правосудних функционера –судија и јавних тужилаца, тако што је уведена “једна тачка уласка у правосуђе”. Та једна тачка уласка су врата Правосудне академије.
Ова промена значи да ће од 1. марта 2027. године, једино они правници, који су након полагања правосудног испита успели да упишу и Правосудну академију, добити шансу да их Правосудна академија предложи за избор на функцију судије или јавног тужиоца, а након што окончају њену претходну обуку.[1]
Једна тачка уласка у правосуђе није само стручно питање
На први поглед се може учинити да је ово нека уска стручна тема, организационог, а не суштинског типа. Међутим, ово је толико фундаментално питање, да се може упоредити са рушењем носећег стуба неке грађевине – оно је од кључне важности не само за правнике и правосуђе, већ и за сваког грађанина, и утицаће неминовно на сваког појединца, и на друштво као целину.
Прво штa је битно да грађани знају, јесте да је овакакав концепт избора правосудних функционера проглашен неуставним (одлуком Уставног суда из фебруара 2014. године), а такође није прихваћен као предлог у темељном процесу уставних реформи 2022. године. Стога је цела стручна јавност доживела, може се слободно рећи, шок, кад је у августу 2024. године на препад, за време годишњих одмора, опет покушано увођење ове тектонске измене, мимо свих правила о начину измене системских закона.
Високи савет судства и струка су рекли – НЕ једна тачка уласка у правосуђе на овај начин
Снажном и јединственом реакцијом свих релевантних струковних удружења, која се доследно од првог до задњег дана противе оваквом концепту, овај процес је заустављен 2024. године.[2] У овом заустављању важну улогу одиграо је и Високи савет судства, као уставно тело у чијој је искључивој надлежности избор судија, који је дао негативно мишљење на овакав начин избора 2024. године, као и у децембру 2025. године, а које мишљење и даље важи.
Међутим, упркос овим чињеницама, од којих је процесно најважнија да Високи савет судства (који је сад у нешто другачијем кадровском саставу од априла месеца ове године, због новоизабраних 5 чланова из реда судија) није изменио, ни повукао своје мишљење из децембра 2025. године, дана 31.08.2026. године су усвојене измене ова три правосудна закона.
Овај концепт -“једна тачка уласка у правосуђе“, код избора правосудних функционера се, иако већ више пута заустављен и стављен ad acta, опет појавио захваљујући свом креатору – извршној власти, како би „судску грану власти претворио у јавну службу сличну војсци и полицији“ – аргумент дословце изречен од стране једног учесника јавне расправе поводом ових измена у октобру 2024. године, као разлог PRO измена.
Не морате бити правник да закључите да у овоме има логике колико и у томе да пресађујете срце на место одстрањеног бубрега. Функције органа, па и оних државних, не могу бити промењене мимо своје основне сврхе и задатка, а да целокупан организам настави нормално да функционише.
Све детаљне и савршено аргументоване правне анализе струковних удружења (које можете пронаћи на њиховим web сајтовима) – Асоцијације судијских помоћника, Друштва судија Србије, ЦЕПРИС-а…, уз низ других материјала на ову тему, се могу сумирати у једној реченици – од сад постоје само једна врата на која се улази у правосуђе после завршеног правног факултета, и из којих излазе све будуће судије и јавни тужиоци. То су врата Правосудне академије, а кључеве тих врата држи извршна власт.
Зашто? Па зато што Правосудна академија није уставна категорија овлашћена да бира судије, и нема гаранције независности и самосталности примерене судској грани власти.
Правосудна академија је важна институција
Правосудна академија је институција којој је од 2010. године поверена почетна и стална обука судија, тужилаца и правосудног особља, која функција се види и из њеног назива. Међутим, она се сад, супротно важећим прописима, одлуци Уставног суда, мишљењу релевантне стручне јавности и Високог савета судства, такорећи на силу, претвара у институцију који фактички одлучује ко ће бити правосудни функционери.
То чини у два круга филтрације – прво врши претходну селекцију кроз упис кандидата које ће обучавати, а после врши и њихово предлагање за избор на функцију – тако да Високом савету судства остаје само формалност одобравања једног од већ предизабраних кандидата.
Оно што је битно имати у виду, јесте да ниједним прописом није прокламована независност Правосудне академије, дакле нема ни претварања да јесте независна, али зато јесте Законом о Правосудној академији прописано да њу финансира и самим тим делимично управља, ресорно министарство, односно, извршна власт.
Шта мислите, да ли се може очекивати, логично и здраворазумски, да институција коју финансира, кадрира и организује политичка извршна власт, има капацитет да бира независне и самосталне судије и тужиоце?
Кад имате у глави слику, прототип судије и тужиоца каквог бисте као грађанин желели да имате у својој држави, мислите ли да оваква измена има за циљ побољшање квалитета правосудних функционера? Мислите ли да се у сврху јачања правосуђа одузима надлежност, од Уставом за то предвиђеног независног и самосталног правосудног савета, и пребацује на тело под контролом извршне власти? И то супротно гласном и аргументованом противљењу судија, судијских помоћника, професора, највећег броја релевантних струковних удружења, и тог правосудног савета, чија сагласност је неопходна за измену закона?
Имате ли поверења, као грађани у чије име се пресуде доносе, у стручност и независност тако изабраних судија, ако знате да је један од критеријума за упис кандидата у Правосудну академију, који се најчешће испостави као пресудни, тест опште културе? И да је 2023. године видео документован и пријављен случај кандидата за пријемни испит који је имао унапред спремљена питања и одговоре? И ако знате да се према истраживању из 2023. године више од 90% већ изабраних судија противило оваквом начину избора, иако је велики број анкетираних судија био полазник и успешно окончао Правосудну академију?[3]
Ако то сведемо на неки баналан пример, да ли бисте се усудили да водите своје правне битке као обични грађани, ако нпр. треба да се судите с неким министарством око имовине, чију експропријацију не дозвољавате, или неког другог права, а судиће судија ког је бирала инстутиција под контролом другог министарства?
Правосудна академија има врло важну функцију континуиране едукације правосудног особља, и нико не оспорава њен значај и улогу у том погледу, штавише – квалитет обука и предавача на семинарима које организује често превазилазе наша очекивања, и оставе врло добар утисак на нас који их похађамо. То је инстутуција у коју треба улагати и унапређивати је, сходно њеној улози и сврси, која јесте од изузетног значаја.
Али врата те установе, из низа разлога (од повреде уставних одредби о забрани дискриминације, надлежности Високог савета судства и поделе власти на три гране, па до самих организационих нелогичности, и низа примедби које је Европска унија писмено изнела у односу на организацију и функционисање ове установе у бар 3 наврата (на које опет упућујем да се лично упознате у Коментару Друштва судија Србије на нацрте Закона о правосудној академији и Закона о судијама број 21/26 од 06.05.2026. године, где су изнете врло прегледно, темељно, али не и преопширно – на 20ак страна), не могу бити једина врата за улазак у правосуђе, док год важи Устав ове земље.
Ова измена нема ништа мањи значај и утицај на функционисање правосуђа од тзв. ”Мрдићевих закона”. Штавише, њоме се удара у саме темеље уставног демократског уређења и концепта поделе власти на три гране. Скривање под велом тога да и у Европи постоје земље где Правосудна академија бира судије, је само невешто изговарање и поређење наше правне културе, која се одлучила за европско демократско уређење тек пре 40 година, са земљама које су пре 400 година потпуно ефикасно парламентом и законима ограничавале краљеве, или измислиле грађанску револуцију и концепт људских права пре 250 година, и у складу са тим вредностима су организовале и своје Правосудне академије.
Облачење јагњеће коже аргументом да Високи савет судства ипак даје задњи потпис, не сакрива вучију длаку – чињеницу да је то стављање под контролу целокупног кадра у правосуђу, јер се ни приправници, ни судијски и тужилачки помоћници, ни судије ни тужиоци, у целој Србији, неће моћи запослити у правосуђу, ако их уз помоћ тестова опште културе, не одабере Правосудна академија, институција под контролом извршне власти са 40-ак запослених у Београду и по једним представником у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу, што је nonsens само ако се гледа са аспекта апсурдне централизације за преко стотину судова и тужилаштава, без да ишта друго имате у виду.
Није ни раније недостајало покушаја да се одузме суштина, и успостави контрола политичких власти над правосуђем, а тачно је и да је постојећи процес избора судија изузетно проблематичан јер му недостаје објективност,[4] те свакако постоји потреба за подробнијим регулисањем начина избора. Али таква суштинска и сврсисходна унапређења и побољшања морају бити спроведена на уставан и законит начин – од стране Уставом одређеног правосудног тела, који је овлашћен да ову материју уређује доношењем одговарајућег подзаконског акта, којим детаљније регулише законом прописане услове. Ово није ни исправан начин, ни исправан циљ – јасно је као дан да је циљ управо супротан сврси јачања правосудних институција, и да ће за последицу имати слабљење владавине права и правне државе.
Ове измене мењају темеље носећег стуба власти
Зато, драги грађани Републике Србије, ако вам је можда промакла вест о изменама правосудних закона у мору других одлука које су истог дана изгласане (а што говори и квалитету истих) – укључујући и промену намене земљишта у подручјима захваћеним пожаром, која је привукла велику пажњу јавности – знајте да је и ова правосудна измена једнако значајна, далекосежна и погубна. Она мења друштвене темеље и покушава да елиминише носећу функцију једног од три стуба власти, претварајући га у привидан и деклараторан, без суштине.
[1] О термину претходна и почетна обука видети параграф 23 и 24 Коментар Друштва судија Србије на нацрте Закона о правосудној академији и Закона о судијама број 21/26 од 06.05.2026. године. Напомињемо да Правосудна академија у Србији, за разлику од сличних европских институција, никад није обучавала за правосудни испит, већ се обука обавља кроз рад у судовима, тужилаштвима, код адвоката или на другим правним пословима
[2] Овакав начин избора кроз ПА је био снажно гуран од стране извршне власти – Министарства правде које га је предложило. Интересантно је и да је данас на челу министарства које је сачинило ове нацрте Ненад Вујић, који је био директор Правосудне академије више од 15 година, од њеног оснивања до дана ступања на функцију министра правде.
[3] Параграф 12 и параграф 15 Коментара Друштва судија Србије на нацрте Закона о правосудној академији и Закона о судијама број 21/26 од 06.05.2026.
[4] Скоро 99 % кандидата испуњава формалне услове прописане правилником о начину избора судија, а међу којима је интересантно да се не бодује дужина радног стажа, односно радно искуство. Из овог произлази да не постоји објективни критеријум за избор, већ је дато прешироко дискреционо овлашћење, које у одлукама о избору судија често није адекватно образложено, на начин из ког би било јасно који су то опредељујући разлози зашто је баш тај кандидат изабран у односу на друге, поготово у ситуацијама кад постоји јасно видљива разлика у објективно мерљивим показатељима.
Објављено: 11.9.2026. године
*Текстови објављени на страници Правне теме на сајту Асоцијације судијских помоћника не представљају правне савете, већ личне ставове аутора, који не морају нужно одражавати ставове Асоцијације судијских помоћника.