Николина Шипош
Шта су системске промене?
У јавном простору све чешће чујемо реченицу: „Потребне су нам системске промене.“ Она се најчешће изговара након случајева породичног насиља који потресу јавност, када жртва проговори, када институције закажу, када медији пренесу трагедију, а друштвене мреже експлодирају од реакција. Ипак, питање које остаје јесте: Шта заправо подразумевамо под системским променама?
Јер уколико их не разумемо суштински, наставићемо да се вртимо у круг. Закони ће се доносити и мењати, протоколи допуњавати, а насиље, посебно над женама, остајаће део свакодневице.
Промена није декорација система
Промена је основа система.
Системске промене не значе само доношење нових закона или стратегија. Оне подразумевају промену целокупне културе поступања, од начина на који полиција реагује на позив, преко процене ризика у центрима за социјални рад, до начина на који суд тумачи реченицу „нема видљивих повреда“. Оне се огледају и у томе како комшија реагује када кроз зид чује вику, или како окружење говори о жени која је пријавила насиље.
Права промена настаје онда када жртва више не мора да буде изузетно храбра да би преживела. Када систем реагује самостално, без медијског притиска и виралних објава, јер му је заштита грађана дужност, а не ствар избора.
Институције не греше случајно. Оне често понављају обрасце које је друштво годинама толерисало.
Свака институција одраз је друштвених вредности. Када центар за социјални рад оклева да реагује, то није само бирократски пропуст. То је последица дубоко укорењеног уверења да је насиље „приватна ствар“. Када полиција не поверује жртви, то је одјек друштва које жену и даље пита: „Шта си урадила да га испровоцираш?“
Докле год не променимо та основна уверења, да је насиље искључива одговорност починиоца, да жена има право на заштиту чак и када остане у односу и да траума не изгледа исто код сваке особе, систем ће наставити да функционише по старим правилима.
Нису заказале жртве
Заказали су они који су имали одговорност да заштите.
Када жена пријави насиље, потражи помоћ и стане пред камере јер су јој све друге опције исцрпљене, то се често назива храброшћу. Али у уређеном друштву то не би смело да буде чин храбрости. То би требало да буде безбедан и очекиван корак, иза ког стоји систем који штити.
Истинске системске промене
Системске промене почињу када терет престане да буде на жртви. Када она не мора да доказује своје ране. Када не мора да води јавну борбу како би је неко саслушао. Када не мора да бира између ћутања и јавног линча.
Праве системске промене постоје онда када институције постану сервис грађана, а не препрека коју жртва мора да савлада како би добила заштиту.
Уместо питања „Зашто није отишла?“, морамо почети да постављамо питање: „Шта смо ми, као друштво, учинили да може безбедно да оде?“
Жена која одлази из насиља не напушта само особу. Често напушта дом, финансијску сигурност, осећај контроле над сопственим животом и веру да ће је систем заштитити.
Ако друштво нема одговор на то како ће јој помоћи након пријаве, онда не можемо говорити о функционалном систему.
Промена је спора, али није немогућа
Сведочимо све већем броју жена које јавно говоре о насиљу упркос ризику да буду осуђене, осрамоћене или нападнуте. Њихови гласови покрећу промене, али терет промена не сме остати само на њима.
Системске промене захтевају одговорност институција, квалитетне законе, едукацију, емпатију и друштво које бира да верује жртвама, а не да их преиспитује.
Насиље није приватна ствар
Насиље је озбиљан друштвени проблем. А праве системске промене почињу онда када сви то коначно прихватимо и престанемо да окрећемо главу.
Објављено: 16.5.2026. године
*Текстови објављени на страници Правне теме на сајту Асоцијације судијских помоћника не представљају правне савете, већ личне ставове аутора, који не морају нужно одражавати ставове Асоцијације судијских помоћника.