Марко Николић
Који је рок застарелости
Услед постојања релативно бројних спорова у којима се појављује банка као тужилац, а привредно друштво као тужена страна, јављa се као јако значајно питање који се рок застарелости треба применити када се ради о кредитним потраживањима банака према правним лицима, односно привредним друштвима.
Закон о облигационим односима у одредби члана 1065. дефинише уговор о кредиту као уговор којим се банка обавезује да кориснику кредита стави на располагање одређени износ новчаних средстава, на одређено или неодређено време, за неку намену или без утврђене намене, а корисник се обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је утврђено уговором.
Правна природа уговора о кредиту
Суштина предметног правног питања се састоји у тумачењу правне природе уговора о кредиту, те да ли се има применити одредба члана 374. став 1. Закона о облигационим односима која прописује да међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези с тим уговорима, застаревају за три године. Како је јасно да су и банка и привредно друштво правна лица, питање се своди на тумачење да ли се уговор о кредиту схвата као уговор којим се врши промет робе и услуга.
У случају да суд сматра да нема места примени наведене одредбе члана 374. став 1. Закона о облигационим односима, остаје му једино да примени општи, десетогодишњи рок застарелости који се примењује увек када нема посебно одређеног рока застарелости за потраживање проистекло из одређеног правног односа.
У ранијим судским одлукама је примењиван трогодишњи рок застарелости прописан одредбом цитираног члана 374. става 1. Закона о облигационим односима, док се у каснијим одлукама не може наћи наведено становиште, већ се искључиво примењује десетогодишњи рок застарелости. Као пример ранијег схватања се може навести пресуда Вишег трговинског суда VI Пж. 103/2006 (1) од 19.04.2006. године у којој је наведено: “… да су у конкретном случају парничне странке биле у пословном односу по основу уговора о краткорочном кредиту при чему се као давалац кредита појављује банка која управо у виду своје регистроване привредне делатности корисницима и даје новчане кредите како краткорочне тако и дугорочне.
Наведена делатност представља пружање финансијске услуге (подвукао М.Н.) и то у виду комерцијалне привредне делатности од које се остварује приход како у виду камата тако и у виду уговорених провизија (…) Стога утужено потраживање несумњиво произлази из уговора о промету услуга ради чега потраживања из оваквог уговора (…) застаревају за три године од доспећа сходно одредби члана 374. став 1. ЗОО.“
Десетогодишњи рок
Условно речено, новије схватање осликава правни став изнет у пресуди ранијег Врховног касационог суда Прев 118/2012 од 19.09.2012. године у којој је наведено: “неосновано је указивање ревидента на погрешну примену материјалног права у делу одлучивања о истакнутом приговору застарелости потраживања тужиоца. На банкарске уговоре о кредиту као врсти банкарског пословања који су закључени у смислу члана 1065. ЗОО примењује се општи рок застарелости од 10 година у смислу члана 371. ЗОО, а не трогодишњи рок застарелости у смислу одредбе члана 374. ЗОО који се односи на потраживања из уговора о промету роба и услуга.“
Исто становиште поводом примене десетогодишњег рока застарелости на уговоре о кредиту такође се може наћи у пресуди Привредног апелационог суда 3 Пж 2432/20 од 08.07.2020. године у којој је наведено да “се у погледу потраживања тужиоца (…) рок застарелости који се примењује за уговор о кредиту, а то је општи рок застарелости од 10 година из члана 371. Закона о облигационим односима.“
Иако је јасно резоновање изнето у пресудама ранијег Врховног касационог суда и Привредног апелационог суда, аутор овог текста налази да став да је “банкарски уговор о кредиту врста банкарског пословања“ не одговара на питање због чега се у погледу наведених потраживања примењује општи рок застарелости од 10 година у смислу члана 371. ЗОО и у доступној, објављеној судској пракси није успео да нађе судску одлуку у којој би било образложено из којих разлога се сматра да се уговором о кредиту не врши промет робе или услуга.
Аргумент о “банкарском пословању“ би био валидан једино у случају постојања посебно прописаног рока застарелости за уговоре који из таквог пословања произлазе, што није случај у нашем праву.
Трогодишњи рок
Са друге стране, може се навести неколико разлога за примену краћег, трогодишњег рока из члана 374. став 1. Закона о облигационим односима. Постоје бројни прописи који регулишу банкарско пословање из којих произлази да се уговором о кредиту врши промет услуга. Наиме, одредба члана 2. став 1. тачка 2. Закон о заштити корисника финансијских услуга („Службени гласник РС“, бр. 36/11 и 139/14), прописује да су банкарске услуге услуге које банка пружа корисницима ових услуга по основу уговора о кредиту, уговора о депозиту, уговора о издавању и коришћењу кредитних картица, уговора о дозвољеном прекорачењу по рачуну, као и друге услуге које банка пружа у складу са законом.
Одредба члана 41. Закон о банкама (“Службени гласник РС“, бр. 107/05, 91/10 и 14/15), прописује да је клијент банке, у смислу овог закона, било које лице које користи или је користило услуге банке или лице које се обратило банци ради коришћења услуга и које је банка као такво идентификовала. Одредба члана 112. истог закона прописује да се решењем којим се изричу налози и мере за отклањање неправилности утврђених у пословању може наложити да банка привремено обустави одобравање кредита и пружање других финансијских услуга лицима чија кредитна способност није задовољавајућа.
Уместо закључка
Аутор је става да из саме одредбе члана 1065. Закон о облигационим односима директно произлази да је стављање на располагање одређеног износ новчаних средстава уз обавезу корисника да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је утврђено уговором, пружање услуге за коју корисник плаћа банци цену у виду камате. Наиме, наведена законска одредба регулише однос у којем банка даје одређени износ новца кориснику, док се корисник обавезује да тај новац врати и кроз камату плати цену за услугу коришћења новца.
Поред наведених разлога, како је застарелост казна за неактивност повериоца у наплати свог потраживања, нејасно је зашто би се продужавањем рока застарелости њихових потраживања банке као високо професионални привредни субјекти чијe се пословање у највећој мери своди на наплату потраживања стављале у привилеговани положај у односу на привредна друштва из “реалне привреде“ за које важи рок трогодишњи рок застарелости потраживања. Системским тумачењем одредби Закона о облигационим односима такав закључак би био крајње нејасан и не произлази из духа овог закона.
Објављено: 3.3.2025. године
*Текстови објављени на страници Правне теме на сајту Асоцијације судијских помоћника не представљају правне савете, већ личне ставове аутора, који не морају нужно одражавати ставове Асоцијације судијских помоћника.