др Јована Рајић Ћалић
Значај дојења је огроман за здравље детета
Сваке године се током прве недеље августа обележава „Светска недеља дојења“. Иницијатива је потекла од Светске алијансе за дојење, са циљем да се потцрта значај дојења и да се мајке на овај начин охрабре да започну и одрже лактацију.
Нема спора о томе колико је дојење важно, од најбољих нутритивних вредности за бебу, преко начина одржавања блискости мајке и бебе, осећаја сигурности и утехе до смањења ризика за одређене болести и вируса. Поред тога, дојење се повезује с мањим могућностима за гојазност код деце, настанак астме, инфекција, обољења средњег уха, као и изненадне смрти новорођенчета. Светска здравствена организација препоручује дојење као искључиви начин исхране дедета до шест месеци старости.
Иако нема спора о томе колики значај дојење има за здравље детета, процес лактације зависи не само од хормонског статуса мајке, већ и од адекватне подршке запослених у породилишту. Срећом, данас присуствујемо постојању лактацијских сестара у породилиштима, која су baby friendly, али и поред тога, велики број жена не доји или се бар не одлучује да дојење буде једини извор хране за своју децу. Тачније, у Србији само 13% мајки доји своје бебе.
Уницеф и СЗО
На значај дојења указује се и глобално, упућивањем Уницефа и Светске здравствене организације. У последњем извештају се наглашава да су активности које су државе организовале довеле до повећања процента жена које доје, али да би додатан напор требало учинити кроз промовисање приступа „дојење на послу као посао“.[1]
Представници ових организација сматрају да се виши проценат дојиља, што је представљено као глобални план до 2030. године, може постићи само радним окружењем које пружа подршку запосленој која доји. Ово свакако треба разумети у контексту трајања породиљског одсуства, које је у великом броју упоредних законодавстава краће од шест месеци детета, што је период за које се искључиво препоручује дојење, као и у контексту финансијске сигурности која неретко изостаје за дојиље, због чега оне одлучују да се раније врате на посао.
Радноправна заштита
Узимајући у обзир речено, сматрамо да је радноправна заштита дојиља саставни и неопходни део заштите запослених са породичним дужностима, имајући у виду забрану дискриминације по основу пола и по основу породичних дужности. Томе треба природати и повезицу дојења и радног права, да на одлуку мајке да започне, а још чешће да одржи процес лактације утичу финансијски разлози који су у вези са ранијим враћањем на посао, па је важно да се о положају жена које доје разматра са радноправног аспекта. Ово посебно ако узмемо у обзир дужину трајања породиљског одсуства и одсуства ради неге детета.[2]
У страној литератури се истиче да би управо право на паузу за дојење охрабрило жене да се раније врате на посао, због чега би и послодавац имао користи, јер ће задржати запослену која можда одустаје од посла.[3]
С правом се може поставити питање, могу ли помирити интереси послодавца и запосленог у ситуацији када на том месту имамо особу женског пола која жели да настави са лактацијом имајући на уму најбољи интерес детета. Све ово узимајући у обзир економски интерес послодавца који налаже рад у континуитету са минималним прекидима, уз ефикасно обављање задатака од стране запосленог. Ту свакако ваља имати на уму потребу запослене да се након коришћења породиљског и одсуства ради неге детета врати на посао, како би обављала послове пре порођаја. Не треба занемарити ни потребу успостаљања баланса између породичног и професионалног живота, што у овом случају подразумева усклађивање лактацијских активности и обављање радних задатака.
Посебан положај жене док доји препознат је, најпре кроз забрану послова које жена која доји може обављати. У том смислу, жена која доји не може радити на пословима који су штетни по њено здравље, али и по здравље детета. Ипак, оваква заштита је релативног карактера, јер је условљена налазом надлежног органа. Надаље, Закон о раду забрањује прековремени и ноћни рад за жене које доје, али само ако је налазом здравственог органа утврђено да је такав начин рада штетан за њихово здравље, као и за здравље детета.
Позитивна страна домаћег законодавства јесте чињеница да ће, уколико здравствени орган донесе одлуку да такав рад није штетан за жену као и њено дете и да га може обављати, запослена имати право на основу члана 91. Закона о раду да буде ослобођена рада од 22 часа до шест часова ујутру, као и прековременог рада као мајка детета које није навршило три године. На сличан начин дојиља је заштићена од прерасподеле радног времена, јер само уз њену писану сагласност жена која има дете млађе од три године може да ради у временски другачије одређеним координатама.[4]
Право на паузу
Поред наведених права, у контексту права дојиља у радном праву, у центар истраживања неретко доспева пауза за дојење. Ово јединствено право које се пружа само дојиљама подразумева могућност одсуства дела радног времена ради подоја, а које се рачуна у радно време, праћено накнадом у висини основне зараде. Право на паузу дојиља може користити у периоду од годину дана од рођења детета. Ако знамо да запослена мора почети са коришћењем породиљског одсуства најкасније 28 дана пре термина за порођај и да се одсуство ради неге детета завршава 365 дана од почетка породиљског одсуства, дојиља ће имати још мало времена до првог рођендана детета да искористи право на паузу.
Трајање овог одсуства у српском праву нормирано је дуже него у већини упоредних права из којих је преузето, те се може закључити да је домаће законодавство бар у овом сегменту напредно.[5] Практично, уколико жена одлучи да искористи своја права на породиљско одсуство и одсуство ради неге детета у континуитету, те се на рад врати 365 дана од почетка породиљског одсуства, имаће разлику од 45 односно 28 дана, у зависности од тога када је отпочето породиљско одсуство, да искористи право на паузу за дојење.
Према слову закона, „послодавац је дужан да запосленој жени, која се врати на рад пре истека годину дана од рођења детета, обезбеди право на једну или више дневних пауза у току дневног рада у укупном трајању од 90 минута или на скраћење дневног радног времена у трајању од 90 минута, како би могла да доји своје дете, ако дневно радно време запослене жене износи шест и више часова.“ Дакле, наведну паузу за дојење жена може користити на двојак начин, или паузама у току рада или скраћивањем радног времена за 90 минута.
Пауза се везује за радно време, па ће ово право уживати жене са пуним радним временом, односно са непуним радним временом, који траје најмање шест сати, односно жене које раде скраћено радно време на радном месту са повећаним ризиком, с обзиром да постоји правна фикција рада са пуним радним временом. Разлоге за ово можда можемо наћи у чињеници да су деца млађа од годину дана уоброчена, те је пауза између ових оброка након навршених шест месеци четири сата.
Оваква теза утемељена је ставом Светске здравствене организације о неопходности искључивог дојења у првих шест месеци живота, док наставак дојења зависи од жеље и могућности мајке. Оно што сматрамо похвалним јесте да се пауза за дојење, односно скраћивање радног времена ради дојења сматра радним временом, те запосленој следује накнада у висини основне зараде, увећане за минули рад, како закон прокламује.
С друге стране, с правом се може поставити питање сврсисходности оваквог нормирања и коришћења паузе у великим градовима, јер је прописано време за паузу недовољно да дојиља са посла стигне до стана или куће, односно јаслица, подоји дете и врати се на посао. Ту свакако треба имати на уму и друге недостатке, попут непостојања адекватних просторија за подој на радном месту или адекватног превоза мајке до детета ради подоја или детета, што би умногоме олакшало примену права на дојење.
Склони смо закључку да је право на дојење у контексту радног права једно од гарантованих права ради успостављања баланса између породичног живота и професионалних дужности. Ово право се не чини мање важним од права на породиљско одуство и одсуство ради неге детета, која су праћена накнадама зараде, имајући у виду значај дојења. Зато је важно да право на паузу за дојење буде гарантовано и поштовано од стране послодаваца. Штавише, такве паузе треба учинити пожељним, те пружити пуну подршку запосленим мајкама које желе да наставе са дојењем пошто искористе право на одсуство ради негде детета.
Нужна измена законодавног оквира
У том смеру би требало ићи прва измена одредбе домаћег закона, којом се регулише право на дојење, те да пауза буде омогућена без временских оквира, односно да пауза зависи од могућности и жеље мајке да доји своје дете. Овакав предлог за изменом свакако је у складу са препорукама Светске здравствене организације да са дојењем треба наставити до друге године детета, уз разноврсну исхрану.
Оно што се чини такође важним јесте упознавање запослених дојиља о својим правима на радном месту, као и практично прилагођавање норме о паузи за дојење савременим друштвеним оквирима. Трајање паузе за дојење од сат времена, како је то било предвиђено Конвенцијом бр. 183, која је донета 2000. године, данас није одржива због броја аутомобила у великим градовима и гужвама у саобраћају, што би такође требало да буде предмет законодавних промена.
Поштовање права на дојење би за послодавца требало да значи обезбеђивање посебних просторија за дојење, приватности, удобног намештаја, као и складиштења издојеног млека, а све у складу са ратификованом конвенцијом Међународне организације рада. Отуда, можемо закључити да се кроз омогућавање права на дојење уствари врши прилагођавање места рада потребама запосленог, тачније прилагођавање услова рада.
[1] Statement by C. Russell and Dr T. Adhanom Ghebreyesus, Joint statement by UNICEF Executive Director and WHO Director-General on the occasion of World Breastfeeding Week, https://www.who.int/news/item/01-08-2023-joint-statement-by-unicef-executive-director-catherine-russell-and-who-director-general-dr-tedros-adhanom-ghebreyesus-on-the-occasion-of-world-breastfeeding-week, 29.7.2024. године.
[2] Примера ради, италијанско право предвиђа да се жена мора вратити на посао три месеца након порођаја. За више видети: T. Treu, Labour in Italy, Wolters Kluwer, The Hague 2016, стр. 109.
[3] A. Vaganay, E. Canónico, E. Courtin, Challenges of work-life balance faced by working families, European Commission, Brussels 2016, стр. 9.
[4] Закон о раду, Службени гласник РС, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – одлука УС, 113/17 и 95/18 – аутентично тумачење, члан 92.
[5] Ово ако имамо на уму да у појединим земљама ЕУ одсуство траје краће од препорука за дојење, због чега пауза за дојење има циљ продужење лактације бар до навршења шест месеци детета, у складу са препорукама Светске здравствене организације.
Објављено: 1.8.2025 . године
*Текстови објављени на страници Правне теме на сајту Асоцијације судијских помоћника не представљају правне савете, већ личне ставове аутора, који не морају нужно одражавати ставове Асоцијације судијских помоћника.