Ивана Павловић
Правна регулатива
Чланом 104 став 1 Закона о раду прописано је да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду. Ставом 2 истог члана, предвиђено је да се запосленима гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварују код послодавца.
Ст. 3-5 истог члана прописано је да се под радом једнаке вредности подразумева рад за који се захтева исти степен стручне спреме, односно образовања, знања и способности, у коме је остварен једнак радни допринос уз једнаку одговорност, да одлука послодавца или споразум са запосленим који нису у складу са ставом 2. овог члана – ништави су, при чему у случају повреде права из става 2. овог члана запослени има право на накнаду штете.
Одредбом чл. 105 истог закона, прописано је да се зарада из чл. 104 ст. 1 Закона о раду, састоји из зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца и других примања по основу радног односа у складу са општим актом и уговором о раду.
Заштита у парничном поступку
Услед повреде права на једнаку зараду за рад исте вредности, тужилац подноси тужбу суду ради утврђења ништавости одредбе уговора о раду, којом је уговорена накнада зараде за тужиоца, у складу са Законом о раду и сагласно одредбама општег акта код послодавца (Колективног уговора) и ради накнаде штете због изостале зараде, у односу на упоредног радника, за којег тужилац тврди да је обављао исти рад као и тужилац. Приликом потраживања накнаде штете, у обзир би требало узети да сагласно чл 196 Закона о раду, сва новчана потраживања из радног односа застаревају у року од три године од дана настанка обавезе.
Парнични поступак се покреће тужбом пред основним судом, на чијем се подручју налази седиште правног лица, према извештају Агенције за привредне регистре, сагласно чл 40 ст. 2 Закона о парничном поступку (ЗПП) – општа месна надлежност, а ако је у спору из радног односа тужилац запослени, за суђење је, поред суда који је опште месно надлежан за туженог, надлежан и суд на чијем се подручју рад обавља или се обављао (чл. 60 ЗПП) – посебна месна надлежност. Чл. 24 ст. 2 Закона о уређењу судова, предвиђено је да основни суд у првом степену суди, између осталог, и о праву, обавези и одговорности из радног односа, као и о накнади штете коју запослени претрпи на раду или у вези са радом.
У парницама из радних односа поступак у првом степену суди судија појединац.
Премда је у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд дужан да посебно води рачуна о потреби хитног решавања радних спорова, у пракси радни спорови трају и по неколико година.
Тужилац је, сходно терету доказивања, дужан да у тужби изнесе све чињеничне наводе и предложи извођење доказа, којима поткрепљује исте, а тужени је дужан да предочи доказе, којима оспорава постављени тужбени захтев. Приликом извођења доказа, као парнична странка саслушава се тужилац, а као сведок се саслушава упоредни запослени у односу на кога тужилац тврди да обавља исти рад исте вредности, и у односу на кога је разлика у погледу коефицијента за обрачун зараде, односно заради, од стране туженог наводно неоправдано постављена, супротно чл. 104 и 105 Закона о раду.
Током поступка, суд изводи све предложене доказе, и то саслушање сведока, увид у уговоре о раду за тужиоца и упоредног радника, увид у опште акте туженог (послодавца) Колективни уговор и Правилник о систематизацији радних места, као и економско-финансијско вештачење, како би се од стране вештака економско-финансијске струке, утврдила прецизна висина тужбеног захтева, односно обрачун разлике зараде по коефицијенту који је тужени уговорио са упоредним радником, у односу на обрачунуту и исплаћену зараду по коефицијенту који је у утуженом периоду имао тужилац.
Судска пракса
У парницама у којима су првостепени судови усвајали тужбене захтеве тужилаца за утврђење ништавости одредбе уговора о раду, којом је тужиоцу одређен коефицијент за обрачун основне зараде, по оцени другостепених судова, околност да су тужилац и упоредни запослени обављали идентичне послове, односно рад једнаке вредности са истим степеном стручне спреме, а да је упоредном раднику утврђен већи коефицијент зараде, представља разлог за накнаду штете, али не доводи до закључка да је предметна одредба уговора о раду ништава, односно супротна закону или општем акту послодавца.
Наиме, спорна одредба није ништава у смислу чл. 103 ст. 1 Закона о облигационим односима, којим је прописано да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, ништав, ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго.
Предметна одредба није ништава ни у смислу чл. 9 ст. Закона о раду, којом је предвиђено да су ништаве поједине одредбе уговора о раду којима су утврђени неповољнији услови рада од услова утврђених законом и општим актом, односно које се заснивају на нетачном обавештењу од стране послодавца о појединим правима, обавезама и одговорностима запосленог.
У делу тужбених захтева тужилаца, у погледу накнаде штете у виду разлике зараде, као и припадајућих доприноса за утужени период, првостепени судови су усвајали тужбене захтеве као основане, имајући у виду да тужилац и упоредни запослени раде идентичне послове, да различита зарада за рад исте вредности није допуштена због чега им тужени (послодавац) не може исплаћивати различити зараду, те сходно чл. 104, 105, и 164 Закона о раду тужиоцу припада право на разлику између припадајуће и исплаћене зараде.
Насупрот становишту првостепеног суда, другостепени суд је преиначио пресуде првостепених судова и одбио тужбене захтеве тужилаца. Наиме, код утврђене чињенице да је за обављање послова на радном месту упоредног запосленог неопходан услов IV степен стручне спреме, а да тужилац поседује III степен стручне спреме, суд је оценио да тужилац не испуњава услов за обављање послова на поменутом радном месту и да не постоји основ за остваривање права на исплату тражене разлике плате применом чл. 104 Закона о раду.
По оцени Врховног суда, другостепени суд је правилно оценио да не постоји правни основ за остваривање предметног права. Наиме, у Правилнику о систематизацији туженог, утврђено је да је у оквиру организационе јединице туженог систематизовано радно место упоредног запосленог, за које су неопходни услови средња стручна спрема и одређен број година радног искуства.
Колективним уговором код послодавца, радно место тужиоца, разврстано је у посебну групу и подгрупу послова, а за које радно место је предвиђена стручна спрема КВ, и коефицијент посла за радно место тужиоца, док је за радно место упоредног запосленог, које је разврстано у другу групу и подгрупу послова, предвиђена средња стручна спрема и одговарајући коефицијент за обављање послова на радном месту упоредног запосленог.
Код чињенице да су и тужилац и упоредни запослени обављали исте послове, али имајући у виду да тужилац има квалификацију III степен стручне спреме, а упоредни радник IV степен стручне спреме, не постоји основ за остваривање права на исплату тражене разлике плате, применом чл. 104 Закона о раду. У конкретној ситуацији, када је за обављање послова на радном месту упоредног запосленог, неопходан услов поседовање ССС (IV степен), коју тужилац не поседује, правилно је закључио другостепени суд да тужилац није обављао рад исте вредности, будући да не поседује стручну спрему, односно образовање, које се захтева за радно место на којем се налазио запослени којег је предложио тужилац као упоредног радника.
У сличним чињенично-правним споровима, који су за предмет имали повреду на једнаку зараду за рад исте вредности, али са идентитетом стручне спреме код тужиоца и упоредног запосленог, коме је због степена одговорности увећана зараду на основу општег акта туженог, другостпени судови су преиначили одлуке првостепених судова који су усвојили тужбене захтеве тужилаца.
Другостепени судови су оценили да сама чињеница да је прописан виши степен одговорности на једном радном месту у односу на друго, иако запослени на оба радна места фактички обављају исте послове, представља довољну чињеницу због које се њихов рад не може сматрати радом исте вредности. Ово из разлога што приликом оцене, да ли је одређени рад исти, мора се узети не само чињеница врсте послова који се обављају, него и степен одговорности који га прати.
Врховни суд је пошао од оцене да основаност тужбеног захтева за накнаду штете јесте условљена основаношћу захтева за утврђење ништавости уговорне одредбе којом је регулисан начин обрачуна висине зараде. Како је правноснажно одбијен тужбени захтев за утврђење ништавости ове уговорне одредбе, следи да је тужиоцу у складу са одредбама чл. 104 и 105 Закона о раду исплаћена припадајућа зарада, па је тужбени захтев за накнаду штете, у смислу одредби чл. 164 Закона о раду и 154 Закона о облигационим односима неоснован.
Закључак
Запосленима се, сходно одредби чл. 104 ст. 1 и 2 Закона о раду гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који се остварује код послодавца.
Послодавац за исти рад мора да плаћа исту зараду, при чему се под истом зарадом подразумева рад на истоветним пословима, али и рад на различитим пословима исте важности.
Под радом исте вредности подразумева се само рад за који се захтева исти степен стручне спреме, односно образовања, знања и способности, у коме је остварен једнак радни допринос уз једнаку одговорност.
Само рад у наведеном смислу је рад исте вредности који јамчи исту зараду свима који га обављају код истог послодавца.
Ако по било ком од ових елемената постоји разлика, разлика може да постоји и у висини зараде.
1. Закон о раду, Службени гласник РС, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017, 95/2018 – аутентично тумачење и 109/2025 – др. закон.
2. Закон о парничном поступку, Службени гласник РС, бр. 72/2011, 49/2013 – одлука УС, 55/2014, 87/2018, 18/2020 и 10/2023 – др. закон.
3. Закон о уређењу судова, Службени гласник РС, бр. 10/2023.
4. Пресуда Врховног суда Рев2 505/2025 од 8.5.2025. године.
5. Пресуда Врховног суда Рев2 921/2025 од 28.3.2025. године.
6. Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж1 3506/2024 од 5.12.2024. године.
6. Део образложења из Пресуде Апелационог суда у Београду, Гж1 3946/2019 од 22.1.2021. године.
Објављено: 29.6.2026. године
*Текстови објављени на страници Правне теме на сајту Асоцијације судијских помоћника не представљају правне савете, већ личне ставове аутора, који не морају нужно одражавати ставове Асоцијације судијских помоћника.