Александар Марјановић
Легализација објеката
Поступак легализације објеката „Свој на своме“ као најављени пројекат који ће ускладити стварно и фактичко стање у Катастру непокретности и увести ред у пре свега стварноправне односе физичких лица у Републици Србији, отворио је дуго потискивана и дуго занемаривана питања у нашем наследном праву.
Наследници по спроведеним оставинским поступцима су, почевши да проверавају решења о наслеђивању, почели да долазе до сазнања да се имовина или њен део и даље води на оставиоца, због чега су често упућени од стране разних органа управе на судове, да наведену имовину расправе као накнадно пронађену имовину. У наставку текста аутор ће покушати да обради овај законски поједностављен, теоријски неспоран и чест институт у судској пракси. Такође, аутор напомиње да ће се, за потребе овог текста, претежно бавити непокретном имовином као предметом накнадно пронађене имовине.
О наслеђивању у Републици Србији
Наследно право је грана грађанског права, која се, као што јој и сам назив каже, бави питањем наслеђивања, односно преласка имовине након смрти лица. У Републици Србији наследити се може на два начина – путем тестамента и путем закона. Тестамент представља једнострани правни посао оставиоца којим он за живота располаже својом имовином, али који дејства производи тек након његове смрти. Правила законског наслеђивања примењују се тек уколико оставилац није оставио тестамент, који је јачи основ наслеђивања од закона.
У упоредном праву могући су и други начини наслеђивања – нпр. путем уговора о наслеђивању, који су у нашем праву начелно ништави. Одлика наслеђивања је универзална сукцесија, односно права оставиоца се преносе у целости на наследнике, који по нашем праву за дугове оставиоца одговарају до висине вредности наслеђене имовине. Поступак за уређење наследних права води се по правилима ванпарничног поступка, који се окончава правноснажним решењем о наслеђивању.
Накнадно пронађена имовина
Оставински поступак се окончава правноснажним решењем о наслеђивању. Институт накнадно пронађене имовине регулисан је чланом 128. Закона о ванпарничном поступку (у даљем тексту: ЗВП), ставом 1. наведеног члана прописано је да ако се по правноснажности решења о наслеђивању или решења о легату пронађе имовина, за коју се у време доношења решења није знало да припада заоставштини, суд неће поново расправљати заоставштину, већ ће ову имовину новим решењем расподелити на основу раније донесеног решења о наслеђивању.
Дакле, накнадно пронађена имовина треба да представља корективни институт расправљању заоставштине која има објективну компоненту – имовину која припада оставиоцу, а која није обухваћена решењем о наслеђивању, и субјективну – да се за постојање те имовине није знало у време доношења решења. Уколико су ова 2 услова кумулативно испуњена, суд неће поново расправљати заоставштину, већ ће ову имовину новим решењем расподелити на основу раније донешеног решења о наслеђивању. У први мах делује једноставно и врло логично, али примена наведеног инстутута отвара бројна питања у теорији и пракси.
Питања и проблеми са овим институтом:
Да ли је ово нерасправљена имовина?
Развојем дигитализације и ИКТ могућности у правосудним и у органима јавне управе у поступцима који су окончани у последњих 10–15 година ово питање је лако проверљиво. Међутим, нису ретке ситуације у којима се странке обраћају суду са предлозима да се расправи накнадно пронађена имовина у оставинским поступцима који су окончани пре више деценија. Овакви иницијални акти отварају бројна питања, а прво од њих јесте да ли се у конкретном случају ради о накнадно пронађеној имовини. Ово питање има свој узрок, а он се састоји у непознаници за суд да ли је претходно донето решење и спроведено у катастру непокретности.
Да би се разумело ово питање, треба се вратити на саму природу дејства решења о наслеђивању и дејство његовог уписа у катастар непокретности. Наиме, сам упис одговарајућих правних основа у катастар непокретности за стицање права на непокретностима може бити конститутивног или декларативног карактера. У првом случају, сам упис правног основа је нужан да би његов ималац уопште био титулар тог права. То значи да поред постојања правног основа (код стицања права својине нпр. уговор о продаји непокретности, уговор о поклону итд.) потребно је да постоји и начин стицања (упис тог решења у катастар непокретности, а на основу одобрења за упис који стицалац добија од преносиоца (clausula intabulandi)).
Тек по извршеном упису у катастар непокретности стицалац стиче стварно право (нпр. право својине). У упоредном праву постоје и друга решења (у француском праву пренос права својине је транслативног карактера, односно стиче се самим правним послом, нпр. уговором, који сам по себи преноси право својине на стицаоца).
Имајући у виду да се у оставинском поступку расправљају питања наслеђивања, као и да заоставштина оставиоца прелази у моменту смрти са оставиоца на наследнике, решење о наслеђивању је деклараторног карактера. То значи да се његовим доношењем не успостављају правна дејства, већ се само констатује постојеће стање. Ипак, иако деклараторног карактера, такво решење се мора спровести у катастру непокретности, иако је такав упис стварних права наследника такође деклараторног карактера.
Међутим, неретке су ситуације да многа решења о наслеђивању донета претходних деценија нису спроведена у катастру непокретности. Иако је постојала начелна обавеза судова да достављају одлуке органу управе још од донетог Закона о вапарничном поступку који је усвојила Скупштина Социјалистичке Републике Србије, на седници Друштвено-политичког већа од 23. априла 1982. године, где је у члану 123, ставу 2. наведеног закона било прописано да ће се правноснажно решење о наслеђивању доставити органу управе, није било експлицитно наведено да ће то чинити судови, све до доношења Закона о поступку уписа у катастар непокретности и катастар инфраструктуре,[1] где је у члану 22, ставу 1. тачки 1. прописана обавеза судова да преко е-шалтера достављају одлуке катастру непокретности ради спровођења.
У овој празнини судови неретко нису достављали решења органу управе, а то нису чиниле ни саме странке, због чега је имовина и даље у катастру непокретности остала уписана на оставиоца. Додатан проблем представљају и ситуације када је преносом података из раније поседовних листова у садашњи формирани катастар непокретности дошло до промене бројева парцела и њихове препарцелације на делове. У таквој ситуацији судови морају да се обрате катастру непокретности са захтевом за достављање историјата катастарских парцела и уопште непокретности, који извештај мора да обради орган управе и достави суду, што доводи до пролонгирања поступка.
Да ли је, уколико се ради о нерасправљеној имовини, реч о имовини за коју се није знало у моменту доношења решења о наслеђивању?
Ово питање представља још већи проблем него претходно изнето питање. Нису ретке ситуације где наследници наведу као састав заоставштине одређену покретну имовину без навођења непокретне имовине приликом утврђивања састава заоставштине. Иако је данас развојем ИКТ технологија кроз правосудно-информациони систем могуће проверити ове наводе, у ранијим деценијама оваква брза провера није била могућа, због чега се састав заоставштине није проверавао по службеној дужности.
У таквим ситуацијама, најчешће вођени фраудолозним или евазорним намерама избегавања плаћања адекватне наследне таксе или пак разних пореских обавеза, многи наследници су расправљали као заоставштину покретну имовину, да би се потом обраћали суду са предлогом да се као накнадно пронађена имовина расправи непокретна имовина (која је притом много веће вредности него имовина наведена у решењу о наслеђивању). На тај начин нешто што је прописано као изузетак (накнадно пронађена имовина) постајало би правило, односно да се након правноснажности решења о наслеђивању у суштини расправи заоставштина оставиоца.
Иако је много теже прихватити чињеницу да учесници у поступку нису знали за постојање непокретне имовине оставиоца (поготово када је реч о мањој непокретној имовини која се налази у истој катастарској општини, на којој је притом оставилац и живео), постоје и многе ситуације у којима се може прихватити тврдња да се за ту имовину није знало. Ово нарочито уколико се непокретна имовина налази на подручју више локалних самоуправа, а такође уколико дође до ситуације која је описана у претходном делу – да решења о наслеђивању нису спроведена у катастру непокретности, а у међувремену је дошло до смрти и наследника наведених у том решењу, због чега се јављају унуци или други наследници оставилаца на којим је и даље уписана имовина којима вероватно и није познато постојање непокретне имовине.
Међутим, ово је само део критеријума „да се у моменту доношења решења о наслеђивању није знало за њено постојање“, јер се публицитет стварних права обезбеђује уписом у земљишне књиге односно катастар непокретности. Да су наведена решења уредно спровођена у катастру непокретности, учесници у поступку би теже доказали да за постојање имовине нису знали, али, имајући у виду претходни след, јасно је да многа решења о наслеђивању нису (благовремено) уписана у земљишне књиге/катастар непокретности, због чега се отворило и ово питање, које се, како је и наведено, тумачи од случаја до случаја.
Да ли се накнадно пронађена имовина може расподелити на основу раније донесеног решења?
- Наследници су у међувремену преминули
Уколико су испуњени објективни и субјективни услови да се одређена имовина сматра као накнадно пронађена имовина, долазимо до централног питања овог института, а то је – да ли се накнадно пронађена имовина може расподелити на основу раније донесеног решења. Ово питање се поставља у ситуацији када оставиочеви наследници премину, па се иза њих јављају њихови наследници. Уколико би се задржали на језичком тумачењу и рестриктивно тумачили одредбу члана 128. ЗВП дошло би се до закључка да је накнадно пронађену имовину могуће расподелити само лицима која су наведена као наследници. Међутим, уколико та лица у моменту доношења решења о накнадно пронађеној имовини нису жива, не могу бити унети као наследници због одсуства правне способности.
Тим следом, наследници наследника морали би покренути парнични поступак ради утврђења својих права. Међутим, тај пут отвара други низ питања. Шта радити у ситуацији када постоји само један учесник у поступку, нпр. унук оставиоца, а син преминулог наследника који је поднео предлог за расправљање накнадно пронађене имовине? Против кога би он поднео тужбу?
Ово питање се поставља због тога кроз који заправо поступак треба спроводити поступак накнадно пронађене имовине у ситуацији када није могуће донети решење о накнадно пронађеној имовини на основу реније донетог решења (премину наследници) – да ли учесници у поступку треба своја наследна права да остварују у парничном поступку или је могуће да и даље своја права остваре у ванпарничном поступку. Одговор на ово питање треба тражити у самом односу између парничног и ванпарничног поступка, односно да ли ово питање представља спор, који се расправља по правилима парничног поступка, или је ипак и даље ванпарнична ствар.
Аутор ових редова је ближи овом другом решењу, дакле да се накнадно пронађена имовина и у случају промене учесника у поступку и даље посматра као ванпарнична ствар, баш због тога што супституција учесника у поступку сама по себи нема карактер спора – и код расправљања заоставштине у нашем наследном праву познати су институти наследноправне трансмисије и права представљања, који представљају ступање наследникових наследника у поступак.
Наследноправна трансмисија прописана је чланом 215 Закона о наслеђивању и односи се на право наследниковог наследника да да негативну наследничку изјаву уколико је наследник преминуо пре окончања првостепеног поступка (наследник био жив у моменту смрти оставиоца). Право представљања прописано је чланом 10 Закона о наслеђивању и односи се на право наследникових наследника да наследе део који њему припада уколико наследник не може или неће да наследи свој део (најчешће смрт наследника пре смрти оставиоца).
Пошто су ови институти познати нашем праву приликом расправљања заоставштине, аутор ових редова сматра да нема препрека да се они примене и приликом расправљања накнадно пронађене имовине. Иако би се тиме извршила својеврсна ревизија самог оставинског поступка (биле би узете наследничке изјаве од наследникових наследника), суд би исто тако урадио и да расправља заоставштину, а да се примењују претходно наведени случајеви супституције наследника.
Са друге стране, уколико би се ово питање третирало као ванпарнична ствар и дозволило учешће у поступку накнадно пронађене имовине наследниковим наследницима, отворила би се додатна питања попут ситуације када се као учесник у поступку накнадно пронађене имовине јави лице које не улази у круг законских наследника оставиоца. Наведена ситуација могућа је када оставилац има супружника који је његов наследник, а који има потомке из других брачних заједница. Тада наследников наследник не улази у круг законских наследника самог оставиоца.
У таквој ситуацији, по мишљењу аутора ових редова, наведени учесник у поступку морао би иницирати парнични поступак за утврђивање својих права, имајући у виду императивност законских наследних редова, због чега узимање у обзир лица која не улазе у круг законских наследника оставиоца без обзира на евентуалну чињеницу непостојања спора између таквог лица и лица која улазе у круг законских наследника није могуће у ванпарничном поступку, јер је основ наслеђивање – у конкретном случају оставиоца, а не наследниковог наследника, што представља изузетак од претходно наведених правила супституције наследника.
- Наследници су живи, али су дали изјаву о уступању свог наследног дела другом наследнику
Посебно питање поставља се у ситуацији када се појави накнадно пронађена имовина, наследници оставиоца су и даље живи, а приликом расправљања заоставштине дали су наследничку изјаву којом се прихватају свог наследног дела и исти уступају свом санаследнику (одрицање у корист одређеног наследника). Примера ради, иза оставиоца су остали ћерка и син. Ћерка да наследничку изјаву којом се прихвата свог наследног дела и исти уступи брату. Син оставиоца да наследничку изјаву којом се прихвата наследног дела који му по закону припада као и уступљеног дела, чиме он буде оглашен за јединог наследника. Применом члана 128. ЗВП о накнадно пронађеној имовини, сва накнадно пронађена имовина требало би да припадне њему.
Међутим, да бисмо разумели ово питање треба се вратити на саму врсту и природу наследничких изјава. Чл. 212.–220. Закона о наслеђивању прописане су наследничке изјаве које наследници могу дати као и њихова дејства. Наследници могу дати изјаву којом се прихватају наслеђа, којом се одричу наслеђа и којом се прихватају наслеђа, али га истовремено уступају у корист санаследника (одрицање у корист одређеног наследника). Ова трећа врста изјаве импликује највише проблема, а у наредним редовима видећемо и зашто.
Чланом 216. став 1. Закона о наслеђивању прописано је да се одрицање у корист одређеног наследника сматра изјавом о пријему наслеђа уз истовремено уступање наследног дела.
Чланом 216. став 2. Закона о наслеђивању прописано је да се по пријему уступљеног дела на односе између уступиоца и пријемника примењују правила о поклону.
Имајући у виду члан 216. Закона о наслеђивању треба поћи од тога да се наследник уступилац прихватио свог наследног дела, а којом изјавом је од момента смрти оставиоца постао ималац права на заоставштини и потом је свој наследни део уступио, односно поклонио другом наследнику, чиме је по правилима Српског грађанског законика која се и даље примењују на правила уговора о поклону са својим санаследником–пријемником закључио уговор о поклону.
Због наведеног, по мишљењу аутора, постоје само две наследничке изјаве – изјава о прихватању и изјава о одрицању од заоставштине. Одрицање у корист другог наследника полази од тога да се наследник уступилац прво прихватио наследног дела који му припада а потом са санаследником пријемником закључио уговор о поклону за који би важила правила уговора о поклону.
У тој ситуацији наследник уступилац би могао да тражи поништај или раскид уговора о поклону и у случају успеха, наведена имовина би поново могла да припадне њему. Уколико би се, са друге стране, одрицање у корист другог наследника сматрало наследничком изјавом, иста би била неопозива, због чега наследник уступилац не би могао да тражи да му се врати учињени поклон. Једино би могао да тражи опозив те изјаве у случају да је та изјава дата услед мана воље.
Дакле, уговору о поклону је могуће одузети правна дејства, а наследничкој изјави, сем у наведеном изузетку, није. Због наведеног, аутор сматра да је одрицање у корист другог наследника само модификација изјаве о прихватању заоставштине, у којој ситуацији се поред давања наследничке изјаве истовремено закључује уговор о поклону.
Наведено разликовање значајно је због претходно постављеног питања, односно уколико је приликом расправљања заоставштине дата изјава којом се један санаследник прихвати свог наследног дела и уступи другом санаследнику, а потом се појави накнадно пронађена имовина, аутор ових редова сматра да је у тој ситуацији неопходно позвати наследнике и на рочишту утврдити да ли остају при својим датим изјавама о уступању свог наследног дела.
Уколико би суд донео решење о накнадно пронађеној имовини на основу раније донетог решења, прејудицирао би да наследник и накнадно пронађену имовину хоће да уступи санаследнику, што не мора бити случај. Одсуство animus donandi код наследника уступиоца може бити последица било нарушених односа наследника, било саме вредности накнадно пронађене имовине, за коју да је наследник уступилац знао приликом расправљања заоставштине изјаву о уступању (поклону) не би дао.
Дакле, уколико пођемо од претходно постављене тезе да је одрицање у корист другог наследника заправо модификација изјаве о прихватању, у ситуацији када се наследник уступилац пасивно држи у поступку расправљања накнадно пронађене имовине, треба поћи од тога да је дао наследничку изјаву којом се прихватио свог наследног дела, али не и да свој наследни део на накнадно пронађеној имовини, без његове изричите изјаве, уступа санаследнику пријемнику.
ЗАКЉУЧАК
У претходним редовима аутор је изнео неколико питања о институту који се често примењује у судској пракси, али којем се посвећује мало пажње. Услед временских и просторних фактора и нерешених имовинских односа у Републици Србији, овај институт отвара доста питања од којих су нека постављена у претходним редовима.
Да ли је одређена имовина накнадно пронађена имовина, да ли се за њу знало у поступку расправљања заоставштине и да ли је увек могуће донети решење о накнадно пронађеној имовини на основу раније донетог решења о наслеђивању питања су која у одређеним ситуацијама делују врло једноставно, али, услед претходно изнетих временских и животних фактора којима сваки правни поступак па и поступак расправљања заоставштине може бити изложен, отварају се разна питања, од којих је нека од њих аутор у претходним редовима поставио, као и на њих дао одговор.
[1] Службени гласник РС, бр. 41/18 од 31. 5. 2018. године, ступио је на снагу 8. 6. 2018. године.
Објављено: 4.4.2026. године
*Текстови објављени на страници Правне теме на сајту Асоцијације судијских помоћника не представљају правне савете, већ личне ставове аутора, који не морају нужно одражавати ставове Асоцијације судијских помоћника.