др Јована Величковић
Oсврт на став Уставног суда који је усвојен 26. децембра 2024. године
Дана 15. октобра 2024. године Европски суд за људска права донео је пресуду у предмету Стефановић и Банковић против Србије, бр. 21784/16 и 21826/16.[1] Предмет се односи на необавештавање подносилаца представки о уставним жалбама које су поднете Уставном суду против правноснажних пресуда донетих у њихову корист. Суд је утврдио да подносиоцима није пружена могућност да ефективно учествују у поступку пред Уставним судом и стога је утврдио повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Начело контрадикторности?
Предметна пресуда је поново отворила питање да ли има места примени начела контрадикторности у поступку по уставној жалби. О овом питању Уставни суд се раније изјаснио на седници одржаној 30. октобра 2008. године и заузео став који гласи: „Уставна жалба се може доставити трећем (заинтересованом) лицу на изјашњење у одређеном року, уколико је то од значаја за исправно поступање и одлучивање о уставној жалби или од значаја за одлагање извршења појединачног акта против кога је изјављена уставна жалба.“[2]
О чему је заправо реч и шта је узрок расправе о томе да ли има места примени начела контрадикторности у поступку по уставној жалби, односно да ли и који круг лица треба да се обавести о подношењу уставне жалбе? Ова питања нису директно регулисана Законом о уставном суду, Службени гласник РС, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – одлука УС, 103/15, 40/15 – др. закон, 10/23 и 92/23.
Обично се сматра да је поступак по уставној жалби једностраначки, те да из тог разлога нема места примени начела контрадикторности, а на који аргумент се позивала и Влада Републике Србије у поступку пред Европским судом за људска права.
У том погледу потребно је указати да Закон о Уставном суду не познаје термин странке, већ учесника, те у члану 29. став 1. тачка 9) прописује да је учесник у поступку по уставној жалби подносилац уставне жалбе, као и државни орган, односно организација којој су поверена јавна овлашћења против чијег је појединачног акта или радње изјављена уставна жалба. У односу на све поступке који се могу водити пред Уставним судом, самим тим и поступак по уставној жалби, у члану 29. став 2. Закона о Уставном суду је додатно прописано да у поступку пред Уставним судом могу учествовати и друга лица која Уставни суд позове.
Имајући у виду наведене законске одредбе изводи се закључак да је на дискреционој одлуци Уставног суда да ли ће дозволити учешће у поступку ширем кругу лица, те је у складу са тим схватањем донет правни став октобра 2008. године.
Разлог због којег се расправља о предметном питању јесте овлашћење Уставног суда да одлучујући о уставној жалби против, на пример пресуде донете у парничном поступку, пресуду поништи и предмет врати на поновно одлучивање. Најчешће је реч о пресудама Врховног суда, али је могуће да се поништајем обухвате и пресуде нижестепених судова. Ово овлашћење Уставног суда је прописано одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду која каже да када Уставни суд утврди да је оспореним појединачним актом или радњом повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, може поништити појединачни акт, забранити даље вршење радње или одредити предузимање друге мере или радње којом се отклањају штетне последице утврђене повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода и одредити начин правичног задовољења подносиоца.
Предметна одредба је непосредно по доношењу Закона о уставном суду 2007. године, тачније доношења првих одлука по уставним жалбама којима су поништаване судске одлуке, отворила расправу да ли Уставни суд треба да има овлашћење да поништава судске одлуке, јер није реч о суду који по својој правној природи има касациона овлашћења или у овом сегменту надлежност Уставног суда треба да се ограничи на утврђење да је дошло до повреде права зајемчених Уставом. По овом питању постојала су различита мишљења у теорији и пракси, која су резултирала изменама Закона о уставном суду 2011. године, којим је одредба члана 89. став 2 измењена на начин да је тада гласила: „Када Уставни суд утврди да је оспореним појединачним актом или радњом повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, може поништити појединачни акт осим судске одлуке, забранити даље вршење радње или одредити предузимање друге мере или радње којом се отклањају штетне последице утврђене повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода и одредити начин правичног задовољења подносиоца.“[3]
Дакле, судска одлука је била изричито изузета од могућности поништаја као вида правне последице усвајања уставне жалбе. Међутим, Уставни суд је убрзо по доношењу измена закона покренуо поступак оцене уставности предметних измена, које су проглашене неуставним, те је верзија члана 89. став 2 према изменама из 2011. године била на снази око годину дана, односно од 4. јануара 2012. године до 25. фебруара 2023. године. У складу са наведеним Уставни суд је наставио да члан 89. став 2. Закона о Уставном суду тумачи на начин да има надлежност да поништава и судске одлуке, као врсту појединачних правних аката. За све то време по питању примене начела контрадикторности у поступку по уставној жалби примењиван је правни став из 2008. године.
Став Уставног суда
Међутим, након доношења пресуде Европског суда за људска права у октобру 2024. године формално, али не и суштински Уставни суд је изменио свој став по питању примене начела контрадикторности у поступку по уставној жалби.
Наиме, имајући у виду да је Европски суд за људска права изричито навео да необавештавање странке у парничном поступку о постојању уставне жалбе представља повреду права на правично суђење прописано Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама, децембра 2024. године Уставни суд (како се наводи, Редакциона комисија) је изменила иницијални правни став по питању достављања уставне жалбе, а који сада гласи: [4]
„Уставна жалба доставља се трећем (заинтересованом) лицу на чија би права или обавезе могла непосредно да утиче одлука Уставног суда. Треће (заинтересовано) лице има право да се о достављеној уставној жалби изјасни у року који одреди Уставни суд, сагласно члану 34. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду. Уставни суд може донети одлуку без достављања уставне жалбе трећем (заинтересованом) лицу на изјашњење, уколико нису испуњени услови из става 1. овог правног става. У предметима са истим или сличним питањима о којима Уставни суд већ има заузет став и добро устаљену праксу, по правилу се не доставља уставна жалба трећем (заинтересованом) лицу, већ Уставни суд при одлучивању може узети у обзир изјашњења достављена у раније одлученим предметима.
Изјашњење трећег (заинтересованог) лица, као и друга писмена која Уставни суд прибави у поступку одлучивања по уставној жалби, по правилу се достављају подносиоцу уставне жалбе. Трећем (заинтересованом) лицу, коме је достављена уставна жалба на изјашњење, односно лицу на чија би права или обавезе могла непосредно да утиче одлука Уставног суда, доставља се и одлука Уставног суда донета у поступку по тој уставној жалби. Уставни суд примењује ове ставове и када одлучује о захтеву за одлагање извршења појединачног акта или радње против кога је уставна жалба изјављена.“
Измена става Уставног суда по питању примене начела контрадикторности у поступку по уставној жалби, формално, али не и суштински представља поступање у складу са предметном пресудом Европског суда за људска права.
Наиме, предметна пресуда је донета поводом уставне жалбе која је поднета против одлуке донете у парничном поступку. У ставу Уставног суда (иницијалном и измењеном) употребљава се термин „заинтересовано лице“, сасвим извесно јер се тежило употреби генеричког појма, који може да се примени не само на парничне, већ и друге поступке. Такође, како је наведено ни сам Закон о Уставном суду не познаје термин „странка“. Међутим, у парничном поступку термин „заинтересовано лице“ може довести до одступања од основних правила о субјективним границама правноснажности пресуде из члана 360. Закона о парничном поступку,[5] те би у појединим околностима могло да се доведе у питање да ли уставну жалбу треба доставити не само странкама у парничном поступку, већ можда и ширем кругу лица, уколико су обухваћена правилом о субјективним границама правноснажности пресуде из члана 360. Закона о парничном поступку. Када је реч о парничном поступку, интенција пресуде Европског суда за људска права је да о уставној жалби у првом реду морају бити обавештене странке из парничног поступка.
Претходно наведено је мањи проблем код измењеног правног става Уставног суда. Значајнији проблем је то што Уставни суд и даље има дискрецију да одлучује да ли ће уставну жалбу доставити на одговор или не. Дискреција Уставног суда се заснива на томе што одлуку о томе да ли ће уставну жалбу доставити зависи од претходне оцене да ли постоје лица „на чија би права или обавезе могла непосредно да утиче одлука Уставног суда“. Затим, што је још спорније, уставна жалба се не мора достављати уколико је реч о „типским предметима“, у којима је Уставни суд већ донео одлуку.
На основу садржине измењеног правног става стиче се утисак да Уставни суд није разумео интенцију пресуде Европског суда за људска права. Суштина пресуде каже да лице чија правна позиција потенцијално може бити промењена одлуком о уставној жалби мора бити обавештено о њеном подношењу. Уставни суд одмах по подношењу уставне жалбе не може улазити у меритум како би оценио да ли одлука по уставној жалби може утицати на правни положај одређеног лица (јер делује да би према правном ставу Уставном суда уставну жалбу требало доставити само уколико уставна жалба има изгледа за усвајање, што се не може утврдити одмах по њеном подношењу). Затим, на потребу достављања уставне жалбе не може утицати ни чињеница да ли је реч о типском предмету или није.
Суштина пресуде Европског суда за људска права је да лице које је било странка у парничном поступку и по том основу добило или изгубило неко право, у случају када се против коначне одлуке поднесе уставна жалба, о истој мора бити обавештено, без разматрања додатних услова за примену начела контрадикторности. Сама чињеница да Уставни суд применом овлашћења из члана 89. став 2. Закона о Уставном суду може поништити судску одлуку је довољан основ за примену начела контрадикторности у поступку по Уставној жалби, јер се по подношењу уставне жалбе не може знати да ли ће доћи до поништаја судске одлуке или неће. Дакле, суштина пресуде Европског суда за људска права јесте да лице буде упознато да његова правна позиција заснивана на пресуди суда потенцијално може бити промењена, а да ли ће се то догодити не може утицати на његово право да буде упознато са постојањем уставне жалбе.
Имајући у виду све наведено, може се закључити да је Уставни суд формално, али не и суштински поступио по предметној пресуди Европског суда за људска права, те да је у овом случају реч о веома значајном питању, које би требало регулисати законом.
У крајњем исходу може се констатовати да предметна пресуда Европског суда за људска права, иако лепо звучи, без законодавне интервенције веома тешко може довести до значајних помака у заштити права на правично суђење. Подносиоцима представки је признато само право на нематеријалну штету у износу од 1.000,00 евра док материјална штета није досуђена, јер по оцени суда није доказана. У том погледу, иако ова одлука лепо звучи у пракси не доприноси много заштити положаја странака које се нађу у описаној ситуацији, јер примарно могу да рачунају само на одштету у поменутој вредности, док би материјалну штету вероватно тешко могли да докажу. Стога, иако је у нашем праву поступак по уставној жалби очигледно уређен супротно стандардима права на правично суђење, до неких будућих измена уређења овог поступка, најефикаснију заштиту потенцијално заинтересована лица могу да остваре на тај начин што ће се самостално информисати да ли је против коначне пресуде изјављена уставна жалба, те да у зависности од тога донесу одлуку о свом даљем поступању.
Све оне које ова тема заинтересује могу прочитати детаљнију анализу ове теме у раду проф. др Николе Бодироге, „Начело контрадикторности у поступку пред Уставним судом: коментар пресуде Европског суда за људска права“, који је објављен у Аналима Правног факултета Универзитета у Београду, бр. 1/2025[6] (између осталог у анализи је дато интересантно поређење поступка по уставној жалби и управног спора, у којем Закон о управним споровима у члану 30. прописује да се тужба увек доставља на одговор и заинтересованом лицу, дакле овде је дискреција суда знатно сужена у односу на дискрецију која је установљена цитираним правним ставовима Уставног суда).
[1]https://www.vrh.sud.rs/sites/default/files/attachments/Stefanovi%C4%87%20i%20Bankovi%C4%87%20protiv%20Srbije%20%20%2821784-16%2C%2021826-16%29.pdf , 18. јул 2025. године.
[2]https://ustavni.sud.rs/upload/document/stavovi_ustavnog_suda_u_postupku_ispitivanja_i_odl.pdf, 18. јул 2025. године.
[3]Закон о Уставном суду, Службени гласник РС, бр. 109/07, 99/11.
[4]https://www.ustavni.sud.rs/upload/document/_20250314_145005.pdf, 18. јул 2025. године.
[5]Члан 360. Закона о парничном поступку, Службени гласник РС, бр. 72/11, 49/13 – одлука УС, 74/13 – одлука УС, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23 – др. закон, прописује: Правноснажна пресуда делује само међу странкама.; Правноснажна пресуда делује и према трећим лицима због природе спорног права или правног односа, правног односа који постоји између странака и трећих лица или ако је то прописано законом.
[6]https://anali.rs/xml/202-/2025c/2025-1c/Anali_sveska_2025-1c.pdf, 167-187, 29. јул 2025. године.
Објављено: 30.7.2025. године
*Текстови објављени на страници Правне теме на сајту Асоцијације судијских помоћника не представљају правне савете, већ личне ставове аутора, који не морају нужно одражавати ставове Асоцијације судијских помоћника.