Пише: Стефан Гојковић, председник Асоцијације судијских помоћника
Невидљиви мотори правде
Док чекате пресуду, вероватно замишљате судију како пажљиво пише сваку реч. Међутим, иза тих “папира“ који утичу на људске судбине, често стоје они које јавност не види – судијски помоћници. Они су кичма српског правосуђа. То нису службеници који “ударају печат“, већ врхунски школовани правници са правосудним испитом. Без њиховог знања и даноноћног рада, грађани би још дуже чекали на остваривање својих права.
Судија се не постаје преко ноћи
Већина њих је свој пут почела волонтирањем, односно радом за “нула динара“, како би стекли знање на самом извору права. Данас, они обављају посао суштински сличан судијском, али за понижавајуће мању плату. Из њихових редова долази највећи број будућих судија. Рачуница је проста: без судијских помоћника, сутра нећемо имати ни судије.
Поразни бројеви: Испод сваког просека
Положај ових људи је понижавајући. Иако носе систем на леђима, почетна плата судијског помоћника у децембру 2025. године била је чак 36.000 динара нижа од републичког просека. Како мотивисати младог, посвећеног правника да остане у суду, када на тржишту за свој труд може добити много више новца? Правосуђе се на тај начин претвара у пролазну станицу, а одлив стручног кадра постаје тиха катастрофа.
Живот “на одређено“
Од око 1.700 судијских помоћника у Србији, сваки четврти ради на одређено време. То значи године, некад и деценије, живота у неизвесности. Без права на стабилну будућност, без решеног стамбеног питања, напредовања која се чекају вечно. Док се талас одласка великог броја судија у пензију незадрживо приближава, не можемо се правити да проблем не постоји.
Ко ће сутра да нам суди?
Ово више није питање за стручне расправе. Ово је питање опстанка правне државе. Ако наставимо да третирамо најшколованије људе као јефтину радну снагу, сутра нас неће дочекати “ефикасно правосуђе“, већ празне суднице.
Не тражимо привилегије, већ достојанство. Тражимо да се укине волонтирање које понижава професију, да плате не буду социјална помоћ за стручан кадар судова и да се прекине са вишегодишњим држањем људи “на чекању“.
Ако се одмах не унапреди положај судијских помоћника, одговор на питање “Ко сутра да нам суди?“ биће поразан: неће имати ко. А без судија, право на правду за обичног грађанина постаје само мртво слово на папиру